U prvi mah se činilo da taj mali svet nije toliko odbojan. Izgledao je mračan, sleđen i beživotan, ali nije bilo nikakvog nagoveštaja šta se krije na njemu. Jedino pitanje koje nas je tada interesovalo bilo je da li ćemo umreti kad naš osakaćeni brod tresne o njega.
Tarn je sedeo za komandnim pultom. Sva trojica smo navukli naša astronautska odela, u nadi da će nas spasti ako udar bude gadan. U glomaznim metalnim odelima izgledali smo kao tri smešna, debela robota, kao tri metalna globusa sa pripojenim mehaničkim rukama i nogama.
"Samo da nam se to ovde nije desilo!" čuo se Drilov potišteni glas iz interfona. "Ovde, u najpustošnijem i najnepoznatijem delu čitave galaksije!"
"Sreća je, što smo se našli na domaku jednog zvezdanog sistema kad su nas generatori izneverili", promrmljao sam.
"Sreća, Orok?" ponovi Dril sa gorčinom. "Sreća što ćemo odložiti naš kraj za nekoliko dana agonije? To je sve čemu možemo da se nadamo na onome."
Sistem koji se video delovao je obeshrabrujuće havarisanim istraživačima zvezda. Ovde, u tankom regionu na samoj ivici galaksije, on se koncentrisao oko jednog sunca, koje je bilo tamnocrvene boje, staro, umiruće.
Šest svetova okretalo se oko tinjajuće zvezde. Padali smo prema najunutrašnjijoj od šest planeta, računajući da je i mogućnost života na njoj najveća. Ali sada smo jasno videli da tu ne može postojati nikakav život. Bila je to jedna kugla bez vazdušnog omotača, obložena večnim snegom i ledom.
Ostalih pet planeta ulivalo je još manju nadu. Ali mi sada i tako nismo više mogli da menjamo kurs. Bilo je samo pitanje da li će dva prenapregnuta generatora, koja su još funkcionisala, biti kadra da proizvedu dovoljno energije za usporavanje brzine spuštanja i tako nas spasu od totalne propasti.
Smrt je bila blizu, i mi smo to znali, ali smo ipak ostali pribrani. Ne zato što smo bili heroji. Ali pripadali smo Zvezdanoj službi, a otkako Zvezdana služba stiče svoju slavu, njeni članovi uvek stoje u senci smrti i vremenom se naviknu na nju.
Mnogi iz Zvezdane službe umrli su izvršavajući ogromni beskonačni zadatak kartografisanja galaksije. Od malih istraživačkih brodova kao što je naš, koji su odlazili da prave mape perifernih, zabačenih zvezda, samo se dve trećine ili čak i manje vraćalo natrag. Ostali su stradali u nesrećama - nesrećama poput ove koja je zadesila nas kada smo preopteretili naše generatore u pokušaju da se što brže izvučemo iz jedne mase međuzvezdanih otpadaka.
Do nas je dopro Tarnov mirni glas:
"Uskoro ćemo stići do nje. Pokušaću da se spustim na rep, ali šanse su male. Bolje da se privežete."
Koristeći nespretno metalne ruke naših odela, privezali smo se za elastične stolice-amortizere, koje će nam možda pružiti šansu da preživimo.
Dril je zurio u sve veći beli globus ispod nas.
"Izgleda da je na nekim mestima dubok sneg. Tamo bi bilo malo mekše."
"Da", uzvrati Tarn mirno. "Ali naš brod bi ostao pokopan u tom snegu. Na ledu će moći da se vidi čak i ako bude razbijen. Kad dođe drugi brod, oni će nas pronaći i naše mape neće biti izgubljene."
Njegove reči za trenutak su me ispunile tolikim ponosom na Zvezdanu službu da sam gotovo sa prezirom gledao u oči opasnosti koja se ustremila na nas.
Upravo ta čudesna srčanost učinila je od Službe ono što je bila i omogućila našoj rasi da iz svog malog sveta prodre u najudaljenije kutke galaksije. Pojedini istraživači mogli su da umru, ali pobedonosni pohod Službe na svemir i dalje će se nastaviti.
"Evo, tu smo", promrmlja Dril, zureći napred.
Sleđena bela površina puste planete jurila nam je u susret košmarnom brzinom. Napregnuto sam čekao da Tarn stupi u akciju.
On je odlagao do poslednjeg trenutka. Onda je povukao ručicu pogona, i dva preostala generatora proradiše uz moćnu tutnjavu.
Nisu mogli da izdrže tu preopterećenost duže od nekoliko trenutaka pre nego što su se i sami ugasili. Ali to je bilo dovoljno Tarnu da izokrene padajući brod i iskoristi izduvne vibracije kao kočnicu.
Prizemljenje na rep više je stvar sreće nego umešnosti. Razum nije u stanju da proceni beskrajno male razlike koje znače spasenje ili smrt. Upotrebite malčice prejaku potisnu silu, i naći ćete se odbačeni daleko od vašeg cilja. Upotrebite malčice preslabu - i razbiće se u paramparčad.
Tarn je imao sreće. Ili možda to i nije bila toliko sreća, koliko pilotski instinkt. U svakom slučaju, sve je za čas bilo završeno. Brod je padao, generatori su cvileli, usledio je snažan, tresak, a zatim tišina.
Brod je porebarke ležao na ledu. Njegov zadnji deo bio je zgnječen i na jednom mestu provaljen, tako da je vazduh izvetrio iz njega, mada to nama u našim odelima nije smetalo. Sem toga, kao što se moglo i očekivati, poslednja dva generatora bila su istrošena od prevelike napregnutosti pri ublažavanju našeg pada.
"Uspeli smo!" Dril poskoči iz očajanja u nadu. "Uopšte nisam verovao da imamo realnu šansu. Tarne, ti si as svih pilota."
Ali Tarn kao da je i sam odboljevao reakciju od napetosti. Oslobodio se spona kao što smo to i mi učinili i ustao - glomazna prilika u svom loptastom odelu - a onda se zagledao kroz okrugle kvarcne prozore.
"Izvukli smo žive glave za trenutak", promrmljao je. "Ali u gadnom smo škripcu."
Istinitost te tvrdnje usecala nam se u svest dok smo gledali napolje zajedno s njim. Mala planeta na ivici galaksije bila je jedna od najpustošnijih koje sam ikada video. Nije bilo ničega sem leda i tame i hladnoće.
Led se prostirao u svim pravcima, talasasta bela ravnica. Nije bilo vazduha - duboki nanosi snega koje smo videli bez sumnje su predstavljali sleđeni vazduh. Iznad zamrznute ravnice nadnosilo se tamno nebo, čije su dve trećine bile crna praznina. Na nižoj trećini bleštalo je veliko jato galaktičkih zvezda, čija je granična predstraža bio ovaj sistem.
"Naši generatori su ispražnjeni, a nemamo dovoljno pogonske legure da namotamo nove kalemove na njih", reče Tarn, pokazujući rukom. "Mali radio-odašiljač ne bi mogao da savlada ni deseti deo razdaljine do naše kuće. A i rezerve vazduha brzo će se istrošiti."
"Naša jedina šansa", produži on odlučno, "jeste da na ovoj planeti pronađemo dovoljno tantala i terbijuma i ostalih metala koji su nam potrebni, pa da onda napravimo pogonsku leguru i namotamo nove kalemove. Drile, donesi radio-sondu."
Radio-sonda je bila instrument koji smo tokom naših kartografisanja zvezda koristili za istraživanje resursa metala na nepoznatim planetama. Ova sjajna sprava, koja je radila na principu projektovanja širokih snopova vibracija, mogla je da odredi ne samo prisustvo bilo kog željenog elementa, već i njegovu tačnu poziciju.
Dril je izvadio kompaktni instrument i podesio njegove frekvencije na pet-šest retkih metala koji su nam bili potrebni. Onda smo sačekali dok je on usmeravao cevi projektora duž njihovih kvadranata, pažljivo motreći na skazaljke.
"Imamo neverovatnu sreću!" uzviknuo je najzad. "Sonda pokazuje prisustvo terbijuma, tantala i ostalih potrebnih metala u znatnim količinama. Nalaze se odmah ispod leda, i to nedaleko odavde!"
"Zvuči gotovo suviše lepo da bi bilo istinito", rekoh začuđeno. "Ti metali se nikada ne nalaze svi zajedno."
Tarn je brzo načinio plan.
"Napravićemo grube sanke, na kojima ćemo moći da vučemo pomoćni agregat i veliki laserski rezač za rasecanje leda. Sem toga, moraćemo da uzmemo kablove i čekrk za dizalicu."
Uskoro smo sve to pripremili i krenuli preko leda vukući naše improvizovane sanke i pozamašan teret opreme na njima.
Sleđeni svet, koji se prostirao ispod neba zagledanog u prazninu vangalaktičkog prostora, delovao je deprimirajuće. I ranije smo sretali čudne svetove, ali ovaj je bio najturobniji od svih na koje smo ikada kročili.
Ono zvezdano jato koje je sačinjavalo našu galaksiju potonulo je iza horizonta, tako da je sada postalo još mračnije. Naše kriptonske lampe prosecale su belu stazu kroz sumornu tamu dok smo s naporom napredovali, jer su se metalna stopala naših teških odela klizala po ledu.
Dril je često zastajao da izvrši nove provere sa radio-sondom. Najzad, posle nekoliko časova napornog napredovanja, on diže pogled sa instrumenta i dade brz znak.
"Ovde je pozicija", izjavi on. "Naslage metala koji su nam potrebni leže stotinak stopa ispod nas."
Nije izgledalo ohrabrujuće. Stajali smo na jednom niskom brežuljku od leda, a to nije bila vrsta topografije gde bi se moglo očekivati da ćete naići na naslage tih metala.
Ali nismo se upuštali u raspravu o Drilovom nalazištu. Svukli smo sa sanki pomoćni agregat, stavili u pokret njegovu malu atomsku turbinu i utakli sprovodnike u veliki laserski projektor, koji smo skinuli sa pramca našeg broda.
Tarn je baratao laserom veštinom jednog eksperta. Ubrzo je ovaj prosekao jedan šaht promera deset stopa u tvrdom ledu. Probio se do dubine od stotinu stopa kao nož kroz sir, a onda je odjednom odskočio, sipajući varnice i plamen. Tarn brzo isključi struju.
"Izgleda da smo stigli do stene koja sadrži metale", rekao je.
Drilov glas odavao je zbunjenost.
"Prema očitavanju sonde, naslage metala trebalo bi da se nalaze sedamdeset ili osamdeset stopa dublje."
"Sići ćemo dole i videti", izjavi Tarn. "Pomozite mi da namestim čekrk."
Poneli smo sa sobom teške grede i ubrzo napravili od njih masivni tronožac iznad šahta. Jaki kablovi prolazili su kroz koloture koji su visili sa tog tronošca i slobodnim krajem bili pričvršćeni za veliku metalnu kofu u kojoj je trebalo da se spuštamo, izvlačeći polako kabl kroz kolotur.
U stvari, trebalo je da se samo dvojica od nas spuste dole. Međutim, ispostavilo se da niko ne želi da čeka sam gore na mračnom ledu, a isto tako nijedan od nas nije želeo da se sam spusti u šaht. I tako smo se sva trojica ugurala u veliku kofu.
"Ponašamo se kao deca, a ne kao prekaljeni istraživači zvezda", zagunđa Tarn. "Napraviću za naše psihologe pribelešku o štetnim posledicama koje izazivaju ovi svetovi na ivici galaksije."
"Jeste li poneli vaše blastere?" upita Dril iznenada.
Imali smo ih, sva trojica. U stvari, nismo ni znali zašto. Neka mračna strepnja navela nas je da se naoružamo, mada nije bilo logične potrebe za tim.
"Krenimo", reče Tarn. "Orok, prihvati kabl i pomozi mi da ga izvlačim."
Postupio sam po njegovom uputstvu i tako smo počeli da se spuštamo niz šaht u ledu. Jedina svetlost bila je kriptonska lampa čije je zrake Dril usmerio naniže.
Spustili smo se stotinu stopa, a onda sva trojica uzviknuli od iznenađenja. Jer, sada smo mogli da vidimo kakve je vrste bila prepreka na koju je naišao naš laser. Ovde, pod ledom, nalazio se debeli sloj prozirnog metala i laserski zraci progoreli su kroz njega svoj put.
Ispod progorele rupe u tom metalnom sloju nalazilo se - ništa. Samo prazan prostor, nekakva ogromna šupljina tu ispod leda.
Tarnov glas je podrhtavao od uzbuđenja.
"Već sam počeo sumnjati da je u pitanju ovako nešto. Pogledajte tamo dole! Kriptonski zraci, usmereni u prazninu ispod nas, otkrili su prizor koji nas je zapanjio.
Ovde, ispod leda, nalazio se jedan grad. Bila je to velika metropola belih kamenih zdanja nejasno osvetljenih našom malom lampom. A čitav taj grad bio je zaštićen ogromnom kupolom od prozirnog metala, koja je odolevala teretu leda što se vekovima gomilao na njoj.
Naš laser je rasekao led a zatim i samu kupolu", govorio je Tarn uzbuđeno. "Ovaj mrtvi grad možda već stolećima leži skriven ovde."
Mrtvi grad? Da, bio je mrtav. Nismo mogli da uočimo nikakav trag života na mutnim ulicama dok smo se spuštali prema njemu.
Bele avenije, nejasne fasade, galerije i šiljasti tornjevi metropole bili su ćutljivi i prazni. Ovde nije bilo vazduha. Nije moglo da bude ni stanovnika.
Naša kofa tresnula je dole o ulicu. Pričvrstili smo kablove, ispentrali se napolje i tako stajali, tupo se osvrćući oko sebe. Onda smo istovremeno uzviknuli od iznenađenja.
Dešavala se jedna neverovatna stvar. Oko nas počela je da se rađa svetlost. Najpre polako, kao prvi rumeni sjaj zore, a onda prerastajući u meki sjaj koji je okupao čitav golemi grad.
"Grad nije mrtav!" uzviknu Dril. "Ta svetlost..."
"Automatski releji mogli su da aktiviraju svetlost", reče Tarn. "Taj narod imao je veliku nauku, dovoljno veliku za tako nešto."
"Meni se to ne sviđa", promrmlja Dril. "Imam osećaj da je ovo mesto ukleto."
I ja sam imao taj isti osećaj. Obično nisam podložan tuđinskim uticajima. Ako ste podložni, Zvezdana služba vas ne prima u svoje redove. Ali neka mračna, teška slutnja, za kakvu nikada ranije nisam znao, sada je pritiskala moj duh. Duboko u mojoj svesti komešala se mutna spoznaja da užas obitava u ovom nemom gradu ispod leda.
"Došli smo ovamo po metal, i uzećemo ga", reče Tarn odlučnim glasom. "Svetlost nam neće naškoditi, samo će nam pomoći."
Dril je namestio radio-sondu i počeo pažljivo da prati skazaljke. One su jasno pokazivale da se naslage metala koji su nam bili potrebni nalaze negde na pola puta kroz grad ispred nas.
Tamo se uzdizala jedna impozantna građevina - ogromno zdanje čija je kupola gotovo dodirivala svod. Odlučili smo da nam ono bude cilj i krenuli.
Metalni đonovi naših astronautskih odela odzvanjali su po glatkom pločniku. Mora da smo predstavljali čudan prizor nas trojica u grotesknim metalnim oklopima dok smo nezgrapno koračali kroz sablasno osvetljenu metropolu tišine i smrti.
"Ovaj grad je zbilja star", reče Tarn dubokim glasom. "Jeste li primetili da zgrade imaju krovove? To znači da su starije nego što..."
"Tarn! Orok!" viknu Dril iznenada, hitro se okrenuvši i posegavši za svojim laserskim pištoljem.
Istog časa i sami smo ugledali čudovište. Jurilo je prema nama iz jedne sporedne ulice, koju smo upravo prošli.
Ne znam kako da ga opišem. Nije ličilo ni na kakav normalan oblik života. Bila je to nekakva kovitlava nakaza od crnog mesa koja se protejskom brzinom menjala iz jednog odvratnog oblika u drugi dok je plovila prema nama.
Strava i mržnja koje su nas zahvatile nisu bile potrebne da nam kažu da je to stvorenje neprijateljski nastrojeno. Istovremeno smo opalili iz naših blastera.
Stvorenje je ustuknulo sa neverovatnom brzinom i munjevitim pokretom iščezlo između dve zgrade. Potrčali smo napred. Ali ono se izgubilo.
"Tako mi svih đavola kosmosa!" opsova Dril, očigledno duboko potresen. "Šta je to bilo?"
I Tarn je izgledao zapanjen kao i nas dvojica.
"Ne znam. Bilo je živo, videli ste. A njegov brzi uzmak kad smo opalili odaje inteligenciju i moć odlučivanja."
"Običan život ne bi mogao da egzistira u ovom hladnom vakuumu", rekoh.
"Verovatno ima i drugih oblika života sem onih koje mi znamo", promrmlja Tarn. "Ipak, takva stvorenja sigurno ne bi sagradila grad kao što je ovaj..."
"Eno još jednog!" prekidoh ga, uspaničeno pokazujući rukom.
Drugo od crnih čudovišta približavalo se kao neki ogroman, košmaran crv. Ali još dok smo podizali naše pištolje, ono se hitro izgubilo.
"Moramo produžiti napred", izjavi Tarn, mada je i njegov glas bio pomalo nesiguran. "Metali koji su nam potrebni nalaze se u onoj velikoj kuli ili negde blizu nje, i ako ih se ne domognemo naprosto ćemo umreti gore na ledu."
"Možda postoje i ružnije smrti od smrzavanja na ledu", primeti Dril suvo. Ipak, pošao je s nama.
Naše napredovanje kroz blistave ulice tog veličanstvenog belog grada pretvaralo se u sve veći užas.
Crna čudovišta kao da su preplavila čitavu mrtvu metropolu. Opazili smo i otvorili vatru na još desetak njih. Onda smo prestali sa pucnjavom, jer je izgledalo da nismo kadri da ih pogodimo.
Nisu prilazili suviše blizu da nas napadnu; pre je izgledalo da žele samo da nas prate i posmatraju. Bilo ih je sve više i sve su strašnije izgledala sa svakim korakom koji smo činili prema kuli.
Još mučniji od samih tih neobjašnjivih stvorenja bili su talasi strave i jeze koji su se sada obrušavali na naš um. Spomenuo sam već onu moru koja nas je zahvatila otkako smo ušli u grad. Sada je ona iz trenutka u trenutak postajala sve gora.
"Očigledno je da smo izloženi psihološkoj agresiji neke neprijateljske sile", promrmlja Tarn. "I čini se da do toga dolazi zato što se približavamo onoj kuli."
"Ovaj sistem nalazi se na ivici galaksije", podsetio sam ga. "Ko zna kakva su se sve stvorenja mogla prikrasti iz svemirskih dubina i nastaniti u ovom mrtvom gradu."
Verujem da bismo se u tom trenutku okrenuli i odustali da nas Tarn nije umirio jednom primedbom.
"Ma kakva da je sila koja toliko uporno nastoji da nas vrati natrag, ona to čini zato što nas se plaši! Iz toga proizlazi da ćemo pri susretu s njom imati u najmanju ruku podjednake šanse."
Približavali smo se širokom stepeništu koje je vodilo prema zasvođenom ulazu u veliku kulu. Sada smo se kretali kao ošamućeni, smlavljeni groznim psihičkim pritiskom koji je brzo slamao našu hrabrost.
Onda je došao vrhunac. Veličanstvena vrata kule polako su se otvorila. Iz unutrašnjosti zgrade isteturala se i izgegala nekakva stvar čiji nas je izgled prosto sledio na mestu.
"To ne potiče iz bilo kog dela naše galaksije!" uzviknu Dril hrapavim glasom.
Bila je crna, kolosalne mase, i oblika koji je razdirao mozak užasom. Izgledala je kao nekakva monstruozna žaba što čuči, sa ljigavim telom iz koga su štrčali zdepasti crni udovi, za koje se ne bi moglo reći ni da su pipci ni ruke.
Njena tri oka bila su tri proreza hladne zelene vatre koja su nas posmatrala sa hipnotičkim intenzitetom. Ispod tog odvratnog lica bez brade njene kese za disanje nadimale su se i splašnjavale bolno dok se gegalo niz stepenice prema nama.
Naši zraci su mahnito šibali po tom fantazmagoričnom užasu, ali očigledno bez ikakvog efekta. Čudovište je nastavilo da se valja niz stepenište. I, što je najsablasnije od svega, njegovi obrisi su na suptilno odvratan način sugerisali da je ono roditelj svih malih čudovišta koja su se jatila u gradu iza nas.
Dril je ispustio krik i okrenuo se da beži, a ja sam se zateturao za njim. Ali zaustavio nas je Tarnov oštar uzvik.
"Čekajte! Pogledajte tu stvar! Ona diše!"
Za trenutak nismo mogli da ga shvatimo. Onda sam, kao kroz maglu, shvatio. Stvar je očigledno disala. Međutim, tu nije bilo nikakvog vazduha!
Tarn je iznenada zakoračio napred. Bio je to najhrabriji gest jednog pripadnika Zvezdane službe koji sam ikada video. Koračao je pravo prema glomaznom, ljigavom čudovištu.
A onda, odjednom, kad je stigao do nje, džinovska crna nakaza je iščezla. Nestala je kao slika sa isključenog televizora. Istog časa nestalo je i ono jato crnih strašila u gradu iza nas.
"Znači, ovo nije bilo stvarno!" uzviknu Dril.
"Bila je to samo projekcija jedne hipnotičke iluzije", izjavi Tarn. "Kao i one ostale koje smo videli tamo nazad. Shvatio sam da je stvorenje nerealno kad sam video kako diše, ovde gde nema vazduha."
"Znači li to", rekoh polako, "da se ono što je projektovalo te hipnotičke napade nalazi u ovoj zgradi?"
"Da, a u njoj su i metali koji su nam potrebni", potvrdi Tarn. "Sada ćemo ući unutra." Oni talasi strave koji su nam neprekidno zapljuskivali svest postajali su sve snažniji dok smo se peli uz stepenice. Imao sam osećaj da mi ludilo vrišti u mozgu dok smo otvarali visoka vrata.
A onda, kad smo kročili u ogromno, blistavo belo predvorje zgrade, sav taj strašni mentalni pritisak odjednom je nestao.
Naši uskomešani umovi bili su oslobođeni te more po prvi put od kako smo ušli u ovaj mrtvi grad. Bio je to osećaj sličan onome kad iz nekog od velikih i mračnih galaktičkih oblaka ponovo izbijete u čisti svemir.
"Slušajte", reče Tarn šapatom. "Čujem..."
I ja sam čuo. Bolje rečeno, mi u stvari nismo čuli. Jer, to nije bio zvuk, već mentalni talasi koji su do naših mozgova donosili senzaciju zvuka.
Bila je to muzika što smo čuli. Daleka i nejasna u početku, a onda sve bliža i jača, da bi ubrzo nabujala u jedan silni krešendo raspevanih instrumenata i glasova.
Bila je to čudna muzika i nije ličila ni na jednu koju smo bilo kada ranije čuli.
Ali plenila je neodoljivom snagom naše duše, dok se njena čudesna melodija sve jače i jače orila.
Bilo je u toj gromkoj ariji titanske borbe, i nade, i očajanja jedne rase. Stajali smo nepomično i bez daha dok smo slušali tu božansku simfoniju slave i poraza.
"Oni dolaze", reče Tarn prigušenim glasom, gledajući preko ogromne bele dvorane.
Ugledao sam ih. Ali, za čudo, sada se više nisam plašio, mada je to neosporno bila najčudnija stvar koja nam se do tada desila.
Tamo, iz suprotnog kraja džinovske prostorije, prema nama je polako marširala duga povorka figura. Bila su to bića ovog odavno izumrlog sveta, bića iz prošlosti. Nisu izgledali kao mi, mada su bili dvonošci i, po svojoj telesnoj građi, imali izvesnu opštu sličnost sa nama. Ne bih umeo detaljnije da ih opišem, izgledali su nam tako čudni.
Kad je muzika nabujala do svog finalnog krešenda a zatim utihnula, marširajuće figure su se zaustavile nedaleko od nas, gledajući prema nama. Predvodnik, očigledno njihov vođa, tada je progovorio i do naše svesti dopro je njegov glas.
"Ma ko da ste, ne morate ničega više da se plašite", rekao je. "U ovom gradu nema života. Sva stvorenja koja ste videli, sva čudovišta koja su vas napala, pa čak i mi sami koji vam se sada obraćamo - svi smo mi samo fantomi duha projektovanog preko telepatskih ploča koje su podešene tako da počnu funkcionisati automatski čim neko uđe u ovaj grad."
"I mislio sam da je tako", šapnu Tarn. "Oni ne mogu da budu ništa drugo."
Vođa tuđinaca nastavio je da govori.
"Mi smo narod koji je iščezao odavno, mereno vašim merilima. Ponikli smo na ovoj planeti", on tu navede jedno čudno, teško izgovorljivo ime, "u dalekoj vašoj prošlosti. Uzdigli smo se do snage i mudrosti a zatim i do silne slave. Naša nauka omogućila nam je da se otisnemo do drugih svetova, do drugih zvezda, i da postepeno istražimo i kolonizujemo najveći deo galakije.
Ali onda je došla nesreća. Iz bezdana vangalaktičkog prostora stigli su zavojevači do te mere drukčiji od nas da nipošto nisu mogli da žive u prijateljstvu s nama. Došlo je do neizbežnog rata, u kome smo mi nastojali da sačuvamo našu galaksiju, a oni da je pokore.
To nisu bila stvorenja od materije. Bila su to bića načinjena od fotona, čestica energije - munjevito brzi oblaci sa neshvatljivom moći međusobne saradnje i gotovo neograničenom aktivnošću. Proterivali su nas sa jedne zvezde na drugu, uništili nas na hiljadu svetova.
Najzad smo bili sabijeni u ovaj zvezdani sistem našeg prvobitnog porekla, našu poslednju citadelu. Da je bilo nade za budućnost fotonske rase, da su to bila stvorenja kadra da stvore jednu buduću civilizaciju, mi bismo se pomirili sa porazom i tako abdicirali u njihovu korist. Ali ograničenost njihove inteligencije činila je nemogućim tako nešto. Oni nikada ne bi uspeli da se uzdignu do nivoa civilizacije, niti bi dozvolili bilo kojoj drugoj rasi u galaksiji da to učini.
I tako smo odlučili da ih uništimo, pre no što i sami iščeznemo. Oni su bili stvorenja sile, i mogli su da budu uništeni jedino silom. Preobratili smo naše sunce u jedan džinovski generator, nateravši nekoliko naših planeta i meseca da se sudare s njim i izazovu kataklizmu koju smo želeli. Iz našeg sunčanog generatora briznuo je kolosalan mlaz energije koji je zbrisao i uništio fotonsku rasu u jednom kosmičkom izlivu energije.
On je, dabome, uništio i nas koji smo još bili preostali. Ali mi smo pre toga već izgradili ovaj pokopani grad i u njemu skupili sve plodove naše nauke i mudrosti, da bismo ih tako sačuvali za buduća vremena. Jednoga dana novi oblici života u galaksiji uzdići će se do stepena civilizacije, jednog dana istraživači sa drugih zvezda doći će ovamo. Ako nisu dovoljno inteligentni da korisno upotrebe sredstva moći koja smo ovde prikupili, naši telepatski napadi nateraće ih da u strahu pobegnu. Ali ako su dovoljno inteligentni da razaberu putokaze koje im ostavljamo, onda će shvatiti da je sve samo jedna hipnotička iluzija i nastaviće da se probijaju prema ovoj tvrđavi naših tajni.
Vi, koji me slušate, učinili ste baš to. I zato, ma ko da ste i ma kojoj budućoj rasi pripadali, mi vam zaveštavamo našu mudrost i našu moć. U ovoj zgradi, i u ostalima širom čitavog grada, naći ćete sve što smo ostavili iza sebe. Upotrebite to mudro, za dobro galaksije i svih njenih rasa. A sada, od nas iz prošlosti vama u budućnosti zbogom."
Figure koje su stajale pred nama iščezoše. Nas trojica opet smo bili sami u tihoj, blistavo beloj zgradi.
"Tako mi svemira, kakva sjajna rasa mora da su bili!" reče Tarn zadivljeno. "Stvoriti sve to, žrtvovati sebe da se uništi pretnja koja bi zauvek urnisala galaksiju, i uz to smoći snage da se sve ono šta su postigli preda budućnosti...!"
"Hajde da vidimo možemo li naći metale", poče Dril da preklinje drhtavim glasom. "Sve što sada želim jeste da se izvučem odavde i potegnem dobar gutljaj sankue."
Našli smo više metala nego što nam je bilo potrebno. U tom čudesnom skladištu jedne tuđinske nauke našli smo mnoštvo generatora daleko superiornijeg tipa od naših, i koji su se mogli lako ugraditi u naš osakaćeni brod.
Neću da pričam o svemu ostalom što smo pronašli. Zvezdana služba već pažljivo ispituje to ogromno blago drevne nauke, i u dogledno vreme njeni će nalazi biti saopšteni čitavoj galaksiji.
Zahtevalo je dosta napora da odnesemo generatore gore do našeg broda, ali kad je to bilo obavljeno, samo instaliranje prošlo je bez nekih teškoća. A kad smo zakrpili i onu rupu na zadnjem delu trupa, bili smo spremni za odlazak.
Čim se naš brod probio kroz večnu polutamu te ledom obavijene planete i sunuo pored njenog tinjavog, umirućeg sunca, Dril je dohvatio bocu sankue.
"Skinimo ove proklete oklope, a onda ću ja potegnuti najduži gutljaj koji sam ikada potegao!" zavetovao se svečanim glasom.
Najzad smo se oslobodili teških svemirskih odela. Bilo je čudesno olakšanje izvući se iz njih, raširiti naša zgrčena krila i zagladiti naše izgužvano perje.
Izmenjali smo poglede, nas tri visoka čoveka-ptice sa Rigela, dok nam je Dril dodavao čaše sa rumenom sankuom. Na Tarnovom kljunastom licu i u njegovim sivim očima bio je jedan izraz koji mi je govorio da sva trojica mislimo na istu stvar.
On podiže čašu koju je držao u svojim kandžama.
"Za veliku mrtvu rasu kojoj naša galaksija duguje sve!" rekao je. "Pijmo u slavu njihovog sveta, po imenu koje su mu oni sami dali. Pijmo u slavu Zemlje."
Pročitajte i
21.12.2012.Godine?
VIJESTI IZ PETE DIMENZIJE II
Postovi
Nema komentara:
Objavi komentar